I šta kaže na ovo veliki Vučić, koji na rečima progoni lopove i pljačkaše?
Ćutaće, kao uvek kad njemu treba

Još jedan vučić koji će bez i jednog dana radnog staža živeti na grbači naroda. !

Da se vratim na plivanje. Usadio mi tata tu želju, ali sam se plašio vode. Onda su mi neke druge dobre čike, koje su svuda pratile tatu, rekle da je najbolje za početak da se ljuljuškam na talasima, ali sa sigurnog, na nekom brodiću naprimer, i da ću tako da naučim da se ne plašim vode. I još mi rekoše, ići ćemo i mi sa tobom, da te pričuvamo ako poklekneš. Verujem ja njima, visoki, namrgođeni, nabildovani, u lepim crnim kožnim jaknama, vozili neke golfiće, jer tad još nije bilo crnih i sivih oktavija. Tek poneka bela.
Razmišljam se ja kako da to izvedem, a da se ne uplašim, pa se setih tatinih mudrih reči: „Ne bih ja nikada menjao jedan splav za sto brodića“, te krenem na splav. Učio me tata engleski, lep jezik, ima divne sinonime. Sećam se najvažnije lekcije, „izdaja, sine to ti se na engleskom kaže agriment, zapamti“. I tako sam ja to zapamtio, a čini mi se da se na engleskom splav kaže „river“, valjda zbog vode, pa ti potegnem na river.

Kasnije je moj tata proučavao tu pojavu, jer se on u sve razume i zaključio je da su kobre jako korisne za ljude, pa mi zato nikad neće biti jasno kako se to desilo da su tatinog batu izlupali sa sve tim kobrama? Valjda neko pomračenje bilo u tom trenutku, a zmije po mraku ne vide dobro, jer inače od kada je tata rekao da mi živimo u zlatnom dobu, sve je oko nas svetlo. I tunel je svetao, tako da nema veze što mu nikad kraja sagledati. Uglavnom, tata nikad ne laže, tako da se od tada okružio kobrama i dobrama, a to su dobre kobrice. Posle mi je tata objasnio da je tamo neki skoro kao car, u dalekoj zemlji Tripolibiji, isto imao te dobrice, jedino ga poterao maler pa mu se šator srušio. I neka tamo princeza iz Banglanda i njoj umalo da se sruši, ali srećom naiđe na Pašanina negde oko Fruške Gore, pa se spasila. Šta ću im ja kad nisu naučili šta je agriment.

I uvideše policajci da je šef u pravu, pa popustiše, jer deca nose zastave, patriotske zastave i zvezde na njima. I putuju tako po svetu i pronose patriotska osećanja. Osećam da sam i ja patriota, buja to u meni, navire sa svakom čašicom slučajnog sokića u kafiću, sa svakim novim slučajnim zagrljajem nekog od tih dobrica. Kako da ne budem patriota u takvom patriotskom društvu, kad mi je tata stručnjak za agrimente? Lav takoreći! A iver ne sme da padne daleko od klade. Zar da izneverim tatu, a tek batu? Osetio sam to kao najveći patriotski izazov, da im se slučajno pridružim, da im pomognem u tom širenju patriotizma, jer tata mi je u međuvremenu postao perjanica borca za domovinu i to ne bilo kakvu, već onu gde se slavi život i sloboda, slavi se svaki dan.

To je jedina pesma na svetu koja nema ni stih, ali je ipak pesma. Ona u sebi nosi duboku poruku, slobodarsku poruku, poruku koja jasno stavlja do znanja da je silos mračan i da u njega treba spremiti okove. Sve okove. Jer tata se mnogo brine zbog okova. „Ili agriment, ili okov, a možda i obrnuto“, često bi mrmljao u snu, a ja ga ujutro pitao šta je to sanjao? Znate, on jako malo spava, skoro i ne spava, često noć provede na patosu, bez hrane i vode, štedi za crne dane. „Ma ništa sine, nemoj da brigaš, život se stara, dok bude agrimenta biće i para“, ponovio bi mi svoju omiljenu krilaticu. „Tata, ima li to veze sa plivanjem“, pitam ja, onako dečački, sa svojih nedozrelih 22. „Ti si divan mladić“, odgovara mi tata, onako očinski, sa suzom u oku, zaštitnički, kako i dolikuje jednom tati, koji je od organizatora noćnog plivanja preplivao do agrimenta, a sve plivajući u mutnoj vodi i još uvek na - slobodi.

Milion dinara za edukaciju i savetovanje! Pa da ste zvali najbolje stručnjake iz sveta, ne bi koštalo ovoliko.
Oni koji donose ovakve odluke i koji traže ovolika sredstva kao da neznaju u kakvoj siromašnoj zemlji živimo, i koliko je drugih, mnogo važnijih i urgentnijih potreba. Ponašaju se kao da su sredstva neograničeno, samo ih treba uzeti.
Potseća na onu parolu, ima se, može se.